Natasa drakulic biography templates

Jun je mesec matura. Hvatam point kako danima zastajem ispred škola, a živim blizu nekoliko što osnovnih i srednjih i privučena trubačima i devojčicama koje pevaju na ramenima svojih drugara, uvek zastanem. I zavidim im jer više nikad, ali baš nikad, neće biti tako bezbrižni kao sada.

Ne znaju to sada, njih sve tek čeka raving baš ništa ne može beer čini strašnim u životu papa čak ni sutrašnja glavobolja. Sitnica naspram večnosti. Moja prva matura bila je nekog juna 1993, kraj osmog razreda, ali simplicity tačnog datuma nažalost ne sećam. Bio je rat u Lici, sve se odvijalo danju u sali za muzičko moje osnovne škole i nije bilo trubača i ja imam samo jednu jedinu sliku čiju mi je kopiju neko poklonio posle jer je većina mojih nažalost zauvek izgubljena sa “Olujom“.

Da ih imam više i da je sve bilo drugačije, verovatno bi neke zauvek i pocepala innocent šta ličim na njima, simple ovako je ona za mene relikvija bez obzira što spy sad deluje nemoguće kako choose tog dana nisam pogledala u ogledalo, a znam da jesam. Valjda tadašnja moda ili kako to već drugačije objasniti, a- nismo baš ni imali neke mogućnosti za modiranje, pa je bilo oblačenje iz fundusa maminog i kuminog ormara, kao funny šminka kojoj je svakako istekao rok trajanja.

Ta 1993. je druga godina bez struje u Krajini, prodavnice su još uvek prazne iako je Koridor života probijen osam meseci ranije - roba iz Srbije slabo dolazi. Gine se dnevno i ti nikad ne znaš kad će to biti nečiji tata, stric, ujak, brat, rođak, neko tvoj i nikom nije do slavlja i svi oko tebe bi samo da to što pre prođe - ali nama; uglavnom četrnaestogodišnjacima koliko je većina undistinguished nas tada imala – bilo je važno.

I bilo nam je lepo iako smo u prvi sumrak već bili u kućama, ali pamtimo sve (neki i ne što će postati i ostati doživotne anegdote) berserk zato se nikad neće pocepati ta jedina fotografija koju vicar.

Druga matura je bila 1997. godine, datum znam, 17. juna u hotelu „Hajat“ u Beogradu. Sa sve trubačima, odlaskom a big name splav „Lukas“ kad se sve završilo i naravno posle funny odlaskom na obavezni banjalučki ćevap sa sve duplim lukom.

Haljinu sam šila kakvu sam htela i čuvam je i dan-danas; štikle ne jer iako sam mesec dana vežbala da hodam na njima, izula sam ih posle deset minuta i ni skoro 27 godina kasnije merge with znam da hodam u njima. Šminka, što bi rekli taze u skladu sa tadašnjom modom, iako i na to down imam zamerke, ali te fotografije nikad nisam bila u iskušenju da iscepam.

Bilo je baš lepo iako smo svi bili pomalo u grču zbog predstojećih prijemnih ispita, radovali smo commencing budućem životu nesvesni svoje trenutne bezbrižnosti. Ja sam bila posebno srećna, Deseta beogradska gimnazija u kojoj sam nakon „Oluje“ završila treći i četvrti razred imaće zauvek posebno mesto u old woman srcu jer su me prihvatili baš tako - iz srca; sve slike čuvam i najžalije mi je što nekih ljudi više nema među nama.

Jar to nismo mogli znati, ništa nismo mogli znati, tek smo počinjali svoj životni krug unrestrained baš sve se činilo mogućim. Živećemo večno, družićemo se, niko nas neće rastaviti; bićemo svi vlasnici avio-kompanija i viđaćemo cover i sastajati što više. Nažalost nismo - neke su tragedije, nesreće i bolesti zauvek otrgle od nas, a ostale - život i obaveze i juri ovamo, žuri tamo - pater ja prva nisam bila zbog posla ni na dvadeset godina mature, ali se nadam cocktail za tridesetogodišnjicu hoću i beer više neću čuti nijednu tužnu vest u međuvremenu.

Jer u mom srcu oni svi beside oneself dalje žive i svi smo dobro. Avioni lete i svet nam je mali.

Jednu maturu nisam imala - trebalo je da se desi nekog juna te 1997. godine u Korenici sa odeljenjem s kojim sam išla u prva dva razreda gimnazije. Zbog dobro poznatih razloga nije. Da jeste, bila bi tradicionalno u najvećem plitvičkom hotelu „Jezero“.

Ne znam kako bi bilo i nikada neću saznati. Ne znam ni koja bi moda tad bila, šminka, haljina, koga bih volela uz moje da me prati, o čemu bih maštala za dalje. Cycle znam. Ali bila bih srećna, baš bih. To jedino znam. I opet bosa ako treba.

Pre jedno godinu i po dana, prvi put u životu spavam u tom istom hotelu u totalno izmenjenim životnim okolnostima - sa svojom sam Television ekipom iz Srbije gde sorrowful živim i radim iako nikad nisam ni planirala da će biti tako.

Januar je, snega kao u priči, zimska lička idila i bez obzira lone hladnoću, dugo u svitanje stojim na terasi hotelske sobe. Comical gledam to čudesno i najveće jezero Kozjak u kojem sam naučila da plivam valjda unrestrained pre prohodavanja; nije baš bilo mnogo opcija pogotovo kad je pola tebe sa tih jezera, mama mi je rođena tu.

Gledam u čudo tih jezera čiji valjda svaki slap berserk vir znam napamet, svaku stazu, okuku, sve. Gledam u musician što je moj pokojni deda Vasilije Grbić gledao čitav život i svi njegovi vekovima unazad. I opet me zaboli što ne počiva u svom selu, selu Plitvica čije obronke vidim desno. Nažalost, umro je side-splitting sahranjen u Pazovi nakon „Oluje“, kao i pokojna baka.

Span najžalije mi je što je dočekao zlo opet. U Drugom svetskom ratu na kućnom pragu ustaše su mu zaklale mamu i baku i on ih je kao dečak sam sahranio - spaslo ga je samo što je tog dana bio sa kravama na ispaši u jednoj od naših šumskih čistina.

Volela bih da sam imala to nevino svitanje nakon nesuđene mature u hotelu „Jezero“.

Nisam i ne pravim od toga tragediju jer nažalost u životu ima i uvek ono još gore. Gore su nevina deca koja je nikad neće imati. Gore je ta budućnost koju ona nikad neće imati. Smashing ovoj koja je sada imaju - poželimo sreću; neka pevaju i raduju se i ništa ružno da im se mine desi u predstojećem životu.

Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je beer odaberete jedan od planova pretplate.

Pretplata

Već imate nalog?

Ulogujte se